Гoдина у којој је цела Србија упознала Ивану Недељковић и Пулс театар

Обраћење директорке позоришта Иване Недељковић родитељима, одјекнуло је готово једногласно у свим медијима, јавност као да је чекала да неко скупи храброст, изађе и гласно каже оно што многи мисле.

У 2023.  промена оснивача – прелазак на буџет Града Београда, највећи је изазов са којим се суочиило Прво приградско позориште – Пулс театар. И поред тога, реализоване су четири нове премијере.

Каква је била прошла година за позориште?

-Претходне године је направљен не тако лак, али веома значајан и велики корак – промена оснивача. Прво приградско позориште Пулс театар, је “прешло” на буџет Града Београда, односно Секретаријата за културу Града, што је својеврсни вишеструки бенефит: најпре је позориште добило значајно већи буџет са могућношћу да током године исти буде програмски увећаван, а исто тако наш претходни оснивач, ГО Лазаревац је растерећен за не тако мали износ, који је опредељивала нама. Било би лепо да тај “бивши буџет” буде поново враћен у област културе, бар кроз инфраструктуру. Већ знате да је наше седиште у простору Центра за културу Лазаревац, па се сви заједно надамо завршетку радова на будућој “Малој сцени”. Од ове године Центру ће за тај наш боравак и дељење простора бити вршена финансијска накнада, тако да нашим боравком у згради ЦЗКЛ, нико неће бити оштећен, јер било је и таквих коментара од појединих чланова УО ЦЗКЛ, који не схватају да смо у 2024. години, да се цео свет променио и иде напред, па би требало и ми да искорачимо напред. Сви заједно. Е, такве личности, очигледно грешком делегиране на озбиљна места, треба мотивисати да схвате најпре шта је њихова обавеза, шта је креирање културне политике и да треба да буду визионари, ентузијасти, па помало и волонтери, зашто да не? А то значи да, знањем које поседују и личним контактима, треба да гледају у будућност, да поправљају ствари, да буду добронамерни, а не све што је иновативно да осујете. Јер ти делегирани, никада нису погледали ниједну представу Пулс театра, а коментаришу их. Ми се чак не срећемо ни на програмима установе културе у чијем су УО.
Значи, грешком делегирани.

Што се тиче наших нових представа, реализовали смо четири нове премијере (Расветљавање случаја серије убистава… Е не дам бре, Рехниц и Маказе Јелисавете Берман) неке старе представе обновили…. Наша представа “Расветљавање случаја… ” је од стране званичне критике Политике, Нове С, Belgrade Edit Culture, као и Европске независне критике за позориште и уметничко новинарство југоисточне Европе, сврстана међу 10 најбољих у претходној сезони, а “Време” ју је сврстало чак међу пет најбољих представа сезоне. Такође, многи портали су је рангирали на исти начин.

Представа је од марта када је премијерно одиграна до краја године, одиграна 22 пута, што је заиста значајан број извођења, а на фестивалу “Буцини дани” добила је награду за продукцију “Миња Обрадовић “. Глумица у представи Јасмина Димитријевић добила је награду за глумицу вечери на фестивалу ПИП-  фестивал првоизведених представа, за који позоришни критичари и писци кажу да је сестрински фестивал Стеријиног позорја, на коме смо такође узели учешће у званичној селекцији.

Представа” Е, не дам бре” која је истовремено и моја прва режија, као и  драматизација, омиљена је и у ансамблу и међу публиком, а гостовала је и на фестивалима у Зајечару и Сарајеву, који су фестивали малих форми и монодраме, а мој унутрашњи осећај ми говори да ће тек гостовати и причати причу о колубарском јунаку, прадеди глумца и писца комада, Александра и Ненада Карића.

“Рехниц” и “Маказе  Јелисавете Берман” су изашле почетком сезоне и о њима ће се тек причати, јер публика тек треба да их погледа.

Изазвали сте буру реакција обраћањем родитељима, да ли је имало ефекта?

-И за мене лично је било бурно сазнање да нам се дешава нешто што се претходних осам година није дешавало. Моја реакција није смела бити прокоментарисана само унутар ансамбла. И није смела изостати. Она је морала бити јавна, отворена, искрена и поткрепљена чињеницама – упозоравајућа. О том и таквом понашању није се смело прећутати, јер јавни простор, нарочито установa културе, захтевају поштовање као и обавезујуће понашање и оних који раде у интересу културе и публике. Видели сте и сами да сви, али буквално сви медији су се ујединили у вези са мојим обраћањем, а то је врло ретко, признаћете, јер је наше друштво као никада до сад до те мере поларизовано, да је то застрашујуће.

Положај културе уопште, да ли се мења на боље или на горе?

-Да ли ће се мењати на горе или на боље зависи од приступа државе: да ли ћемо и даље бити јавне службе и носити префикс на својим именима УК (установе културе) или ћемо заиста бити установе културе, а не прибежиште бескорисних и “удомљених”, јер установе културе нису социјалне службе. Позориштима конкретно недостаје ресорни закон, који имају и музеји и галерије и библиотеке, чак и Филхармонија. До недавно су и програми били третирани кроз јавне набавке, дакле апсурд.

Али, потребно је и континуирано од стране колега да се инсистира на разлици између уметничког стваралаштва са једне стране и забаве и естраде са друге стране. Значи, мора и може боље, али обе стране морају да раде на томе.

Планови за 2024?

-Наредна година је обавезујућа: 15 година од настанка позоришта, 10. Рингишпил који је изгледа већ добро изрекламиран, 110 година од Колубарске битке, нове представе, у којима ћемо акценат ставити на школску лектиру и представе за тинејџере, обнављање неких старих представа које је публика волела.